U ovom delu prezentacije dacemo istorijski pregled nastanka evolucione teorije, kao i osnovne postavke njenog ucenja.
Lamarkizam
Prva ozbiljnija i celovitija evoluciona teorija bila je data od strane Lamarka. On je francuski prirodnjak koji je ziveo od 1744 - 1829.godine. Njegova teorija evolucije, u sustini teorija “aktivnog prilagodjavanja”, podrazumeva sledece principe:
1. Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savrsena uskladjenost izmedju zivih bica i sredine u kojoj zive. Recimo, imate neki primer: polarna lisica… I, on je zakljucio da nikako ne moze biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili cas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A buduci da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, ocigledno je da se ziva bica menjaju, odnosno evoluiraju.
Znaci, on je video savrsenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o bozanskom stvaranju nepromenljivih vrsta, zato sto bi vrlo brzo doslo do disharmonije izmedju organizma i sredine, usled promene sredine, a nepromenljivosti vrsta.
On konstatuje sredjenost u prirodi, harmoniju izmedju organizama i prirode, i onda zakljucuje, buduci da se sredina menjala, da su morali da se menjaju i organizmi.
Sa promenom sredine organizmi imaju novu potrebu da razvijaju nove organe. Ali, sredina nije direktni agens (to je vrlo vazno, to se pripisivalo Lamarku; Darvin je “potreba” preveo sa “zelja”, kada je prevodio Lamarka sa francuskog), nego sredina na indirektan nacin ucestvuje na promenu organizma, time sto otvara mogucnosti za promene njihovih organa. Znaci, tako sto se menja, sredina otvara mogucnost da organizmi odgovore na tu promenu. Sledeci princip jeste:
2. Princip navike ili primene - Nema novih adaptacija ili promena, bez promena u sredini. Znaci, nema novih adaptacija bez novih potreba. A organizmi reaguju na nove potrebe upotrebom ili neupotrebom svojih organa. Recimo, ptice koje zive u mocvarama moraju da razvijaju svoje plovne kozice da bi mogle da plivaju, a neke da bi mogle sto dublje da love izduzuju svoje noge, izduzuju svoje vratove.
Razvoj pojedinog novog organa je direktno proporcionalan stepenu njegove upotrebe. Znaci, ako zirafa sve vise i vise izduzuje svoj vrat, njen vrat ce sve vise i vise biti duzi. Dolazi do odredjene modifikacije tkiva, promene tkiva, i
3. Stepen promene se belezi u nasledje i prenosi na narednu generaciju, tako da je razvoj pojedinog organa iz generacije u generaciju kumulativan, sabiran. To je princip nasledjivanja stecenih osobina. Lamark je smatrao da je nasledjivanje stecenih osobina jedan od osnovnih zakona biologije.
Samo Lamarkovo delo, kad se pojavilo, nije privuklo vecu paznju opste javnosti. Retki su bili naucnici koji su obracali paznju na ono sto je Lamark tvrdio. Ali, neki od njih su ipak prihvatali ono sto je Lamark tvrdio. Medju njima je bio, na primer, Zofroa Sent-Iler. On je imao cuvenu diskusiju sa Kivijeom. Samo sto je Sent-Iler smatrao da je sredina evolucioni faktor, to jest, verovao je u usmerene efekte sredine na organizam. Pored toga, verovao je, nasuprot Lamarku, da procesi evolucije ne teku postepeno, lagano, nego naglo i burno, tako da je iz jajeta gmizavca mogao neposredno da se izleze ptic. Ima i danas slicnih verovanja.
Na ovaj nacin je Lamark mislio da je objasnio nastajanje novih adaptacija, kao sto su duzi vrat zirafe, plovne kozice kod plovusa, duge noge i vratovi kod roda, ali i gubljenje odredjenih karakteristika, odnosno pojavu rudimenata, kao recimo gubitak cula vida kod krtice itd.
Glavna zamerka koja se moze uputiti Lamarkovoj teoriji jeste ta, sto je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Jasno je da ako se menja sredina, organizmi imaju potrebu, ali to ne znaci da ce organizam adekvatno odgovoriti na tu promenu, a jos manje da ce je naslediti. Nedvosmisleno je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Vajsman je dokazivao da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. On je misevima u 15, 16 generacija sekao repove, i nijedan mis se nije rodio sa nedostatkom repa.
Dakle, ono sto se nama desava u toku zivota, ne belezi se u nasledje. A sa daljim razvojem genetike mi smo i shvatili da nema nasledjivanja stecenih osobina, jer danas znamo (ovo je vazno) da se prenosenje geneticke informacije vrsi sa DNK na RNK (koje ima tri vrste: informaciona RNK, transportna RNK i ribozomna RNK). A sa RNK (i to sa informacione RNK) informacija se prenosi na proteine. Dakle, to je tok geneticke informacije: sa DNK na RNK, sa informacione RNK na proteine.
Jedini izuzetak od ovog pravila jesu RNK virusi, kod kojih se geneticka informacija prepisuje sa RNK u vidu DNK (i to sa jednim posebnim enzimom). Znaci, sa RNK na DNK, a sa DNK na RNK, pa na proteine.
A nikada se informacija ne prenosi sa proteina na nukleinske procese. Dakle, ne postoji bioloski mehanizam. Mozete, sta hocete da radite sa svojim proteinima, ne postoji mehanizam po kojem se informacija moze preneti sa proteina na nukleinske procese. Prema tome, ne postoji nasledjivanje stecenih osobina.
Mozete vi da trcite koliko god hocete, da citate ne znam koliko knjiga, ali ako vi nemate geneticki potencijal da vase dete bude atleta, nista to ne vredi. A to je dobro sto je tako.
Dva naucnika su 1943. godine izvrsili eksperiment kojim su pokazali da sredina ne moze direktno da indukuje promene. Taj eksperiment je eksplicitno dokazao da ne postoji takvo dejstvo sredine da ono indukuje bas adaptivne promene koje bi bile odgovor na tu promenjenu sredinu. Ne moze dejstvo, recimo, UV svetlosti da indukuje takve promene u organizmu, da se stvore takve osobine kod tog organizma, da bude rezistentan ili otporan na UV zracenje. To bi bilo po nekom prolamarkistickom pristupu, ali nije ni to cist lamarkizam, jer sam Lamark nije govorio o usmerenom delovanju sredine, nego sredina samo otvara mogucnost da se organizmi razvijaju kroz upotrebu odredjenih organa, ili zakrzljavaju kroz neupotrebu drugih organa, odredjenih karakteristika nekog zivog sistema. Vise je Darvin verovao u usmereno dejstvo sredine.

Od Lamarka do Darvina
Sta se desavalo od Lamarka do Darvina? Govorimo ovde o istorijskom razvoju evolucionisticke teorije.
Rekli smo da Lamarkovo delo nije bilo narocito zapazeno i nije ostavilo nekog vidnog traga. Predominantna teorija koja je tada vladala u biologiji bila je kreacionizam, koji je u biologiji podrazumevao fiksizam, znaci apsolutnu nepromenljivost vrsta, a u geologiji katastrofizam. Znaci, vladajuca teorija u odnosu na pitanje porekla bio je kreacionizam.
Najpoznatija kreacionista toga doba bio je Zorz Kivije, koji je otac uporedne anatomije i paleontologije. On je iznasao taj princip “korelativnosti”. I, pored autoriteta Kivijea i ostalih kreacionista, njegovih ucenika, evolucione ideje nisu mogle da se probiju.
Poznata je rasprava izmedju Zorza Kivijea i pristalice Lamarkovog gledista Sent-Ilera, koja se odrzala u Pariskoj Akademiji Nauka, 1830. godine. Polemika je imala vise debata, ali jedna je bila kljucna, na kojoj je Kivije odneo pobedu.
Sta je bilo? Pa, osnovna dilema je bila oko toga, da li su vrste promenljive ili nisu. Kivije je tvrdio da ne postoji promenljivost, nego da postoji fiksiranost u zivom svetu. Sent-Iler je zagovarao suprotno glediste.
I, Zorz Kivije je uspeo da nabavi kosture macke, ibisa i krokodila. (Ibisi su zivotinje slicne capljama.) Nabavio ih je iz egipatskih piramida, zato sto su smatrane svetim zivotinjama i “sahranjivali” su ih zajedno sa faraonima.
Najverovatnije da su ibisi smatrani svetim zivotinjama zato sto se doletali iz juznih delova Afrike, sa nadolaskom Nila. Culi ste da postoji ono plavljenje Nila. To je jos i Herodot pokusao da objasni: “Zasto dolazi do plavljenja Nila?” I buduci da je Nil bio zila kucavica u Egiptu, zato sto su Egipcani imali razvijen sistem za navodnjavanje, i onda kad nadolazi Nil, on ulazi u te njihove sisteme za navodnjavanje, plavi ta polja, tako da im donosi blagoslov. Sama reka Nil je smatrana svetom, a buduci da ti ibisi lete kako nadolazi Nil, verovatno su smatrali da oni donose blagoslov. A i krokodili zive u toj reci, pa su i oni smatrani svetim zivotinjama.
I, doneo je Kivije te kosture i pokazuje ih na toj debati, i pita sad on Sent-Ilera, vidi li on neke razlike izmedju kostura koje je on ponudio? Sent-Iler nije bio tako dobar anatom kao sam Kivije, ali je itekako poznavao anatomiju zivotinja, i kaze on: “Ne vidim nikakvu razliku.” On, naravno nije znao odakle su ti kosturi.
I, onda Kivije kaze: “Ovaj kostur ti je star 3.000 godina. To je macka iz egipatske grobnice, a ovaj kostur je star tri dana. Uhvatio sam macku, preparirao i doneo njen kostur.” I naravno, ovacije za Kivijea. Sam Sent-Iler je priznao da nema nikakvih razlika u toku razvoja jedne vrste u toku od 3.000 godina. A 3.000 godina je u to vreme bilo enormno dugo vreme, tako da Zorz Kivije pobedjuje, a evolucija je odbacena.
Za shvatanje onoga doba, Kivijeovi dokazi su bili toliko ubedljivi, da je Njegovo shvatanje u potpunosti prihvaceno, a Lamarkovo i Sent-Ilerovo misljenje u potpunosti odbaceno i potisnuto kao neodrzivo, te se na njega nije mislilo sve do pojave Darvinovog dela 1859. godine.
Postojao je jedan problem koji se javljao u geologiji, a to je da u pojedinim segmentima Zemljine kore, u sedimentnim stenama, imate predominantne fosile. Imate razne fosile, ali neki dominiraju. U jednom sloju su dominantni jedni, u drugom su drugi, i sad je bio problem kako to objasniti.
I, Zorz Kivije je dao svoje objasnjenje, koje podrazumeva da je Bog jednom u istoriji stvarao, i onda je bila neka katastrofa koja je unistila postojeci zivi svet. A onda je Bog iznova, “de novo” stvarao, pa je neka druga katastrofa unistila tadasnji novi svet, i tako redom je bilo vise katastrofa u Zemljinoj kori.
Danas je u kreacionizmu dato jedno drugo objasnjenje, ali tada je Zorz Kivije na taj nacin objasnjavao. Dakle, on je bio katastrofista, i zagovarao je postojanje vise katastrofa, ne jedne univerzalne. Po njegovom konceptu, biblijski Potop je bio poslednja katastrofa koje se mi secamo.
Njegov ucenik d’Orbinji je izracunao da je bilo 27 katastrofa. Ako je bilo 27 katastrofa, buduci da danas imamo zivi svet, bilo je 28 “de novo” stvaranja. I ovde ima jedna interesantna stvar. 1930. godine, kad je bila ta debata, Carls Lajel je publikovao deo svog izdanja “Principi geologije”, u kojem on odbacuje katastrofizam, i zagovara aktualizam ili uniformizam ili jednoobraznost. (Sledece godine, 1831. krenula je na put engleska ekspedicija na brodu “Beagle”, koja je trajala 5 godina i u koju je bio ukljucen i Carls Darvin.)
A zasto se to zove aktualizam? Aktualizam se zove zbog toga sto se sadasnji procesi, znaci ono sto se desava u sadasnjosti, ono sto je aktualno, sto je sada, koristi za objasnjenje proslosti. Haton je izgovorio onu “cuvenu” recenicu: “Sadasnjost je kljuc za razumevanje proslosti”.
I tako su evolucionisti poceli da zagovaraju taj princip uniformizma, a danas su evolucionisti slicniji Kivijeu. I oni danas govore da su bile katastrofe, jer pojedine cinjenice koje se odnose na istoriju Zemljine kore, jedino se mogu objasniti katastrofickim delovanjima. Ali, sad evolucionisti ne veruju da je bila jedna katastrofa, nego se oni danas nazivaju neokatastrofisti i veruju da je bilo vise katastrofa. Nije bila jedna opsta katastrofa, nego ih je bilo vise.
Pa je tako i Carls Darvin u svome delu kazao: “Cim vidimo fosile, moramo da pretpostavimo neku opstu katastrofu.” Nekako nije moglo da im udje u glavu da je biblijski potop bila jedna opsta katastrofa.

Darvinizam
Da bismo razumeli pojam darvinizma, moramo malo nesto i da kazemo o Carlsu Darvinu. To je toliko znacajna licnost, cije je delo frapantno uticalo na kraj 19. i 20. vek, da svako ko pretenduje da bude iole intelektualac trebao bi barem malo da se pozabavi sa zivotnom istorijom samog Carlsa Darvina.
Carls Darvin je rodjen u bogatoj engleskoj porodici, koja je po tradiciji bila lekarska. Znaci, i njegov deda i njegov otac bili su lekari. U svojoj mladosti Carls Darvin se ni po cemu nije isticao, tako da se i sam njegov otac jadao na njegovo ponasanje i na njegov ucinak.
Pod pritiskom tradicije svoje porodice, upisao je medicinu i poceo je da studira. Medjutim, on nikako sebe nije mogao da vidi kao nekog lekara. A u to vreme je u Engleskoj bilo velikih debata oko “vivi sekcije” (sekciranja zivih organizama).
I tad se Darvin prvi put istakao, oko tog pitanja vivi sekcije. On je zagovarao da treba vrsiti vivi sekcije zato sto ipak doprinose napretku. Jer, bolje je da sekciramo miseve, nego da sekciramo ljude. I on je rekao da “engleska aristokratija je humana dok ne dodje u pitanje njihov omiljeni hobi” (lov).
Znaci, oni su protiv vivi sekcije, napadaju vivi sekciju, a jure tamo i ubijaju u lovu. Cemu sluzi ubijanje u lovu? Vivi sekcija necemu sluzi, da vi vidite da srce ima pretkomore, komore… To ima neku svrhu, to ima neki cilj, a cemu sluzi lov? A ti koji su lovili i progonili zivotinje su toliko viknuli. I danas imate isto to, antiscijentisticke pokrete. To je ponekad toliko bez veze. Ne znaju sta je gen, a govore protiv genetskog inzenjeringa.
Tada se Darvin prvi put istakao. Zaista, medicina nije njega mogla da osvoji. I onda je on, verovatno na razocaranje svoga oca, upisao teologiju. Zasto je Darvin upisao teologiju, tu ima razlicitih dilema. Najverovatnije da je samog Darvina vrlo kopkalo pitanje besmislenog bola, patnje nevinih. I on je upisao teologiju, a u isto vreme se druzio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka.
I onda je, bas negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu naucno-istrazivacku ekspediciju koja ce obici svet. To je bilo vrlo vazno zato sto se u to vreme industrija naglo razvijala u Engleskoj. To je bilo 30-tih, 40-godina 19.veka. I, onda su oni hteli da ispitaju jos neke delove sveta, i ta znanja su trebala da sluze trgovackoj mornarici.
A pored toga, trebao je da se istrazi i zivi svet, da se prikupe podaci o zivom svetu, na tim jos nepoznatim geografskim sirinama. I tako je Darvin, zahvaljujuci odredjenim poznanstvima, bio primljen da ucestvuje u toj ekspediciji koja je trajala od 1931.-1936.
Darvin se na tom putu upoznao sa nekim cinjenicama za koje nikako ne bi saznao da je sedeo kod svoje kuce u Engleskoj. Recimo, on je primetio da postoji kontinuirano variranje kod predstavnika odredjenih vrsta kako se putuje po ostrvima po Tihom okeanu. On je video da su vrste slicne, ali da postoje razlike medju njima.
Zatim je primetio da postoji izuzetna slicnost, ali ipak razlika izmedju fosilnih i sada zivecih krezubica (Edentata). Tako da je Darvin poceo da sumnja u fiksizam, u apsolutnu nepromenljivost vrsta - koncept koji su zagovarali tadasnji kreacionisti.
Znaci, u to vreme ste imali jedan ekstrem: “Vrste su onakve kakve ih je Bog stvorio, bez obzira sto se sredina menja.” Dakle, bez obzira sto dolazi do promena u spoljnoj sredini, vrste ostaju konstantne, fiksirane, nepromenljive. “Kakve ih je Bog stvorio, takve ih mi danas vidimo.”
Darvin je poceo u to da sumnja. Kada je dosao u Englesku, poceo je da se zanima za vestacku selekciju, pa se onda upoznao sa rezultatima koje su postigli selekcionari.
I jos jedna je stvar kod njega znacajna - upoznavanje sa delom Tomasa Maltusa “O principima populacije”.
Na osnovu svih ovih cinioca, Darvin je koncipirao svoju teoriju evolucije, gde je glavni mehanizam u nastanku evolutivnih novina “prirodna selekcija”, i 1859. godine on je publikovao svoje delo “Poreklo vrsta” prirodnim odabiranjem.
Kako je Darvin dosao do svog koncepta prirodne selekcije? Obicno se kaze da je Darvin do principa prirodne selekcije dosao na osnovu tri cinjenice i dve dedukcije.
1. cinjenica: Bioloske vrste imaju potencijal za geometrijsko povecanje broja svojih jedinki. To se ogleda u cinjenici da svaki roditeljski par daje mnostvo potomaka. Brojnost potomaka, bar na pocetnim stupnjevima njihovog razvica, je uvek veca (a kod nekih vrsta enormno veca) od brojnosti roditeljske generacije.
2. cinjenica jeste ta, da uprkos spomenutoj tendenciji, brojnost jedinki u prirodi ostaje relativno konstantan. To ne treba apsolutizovati. U prirodi postoje vrste cija brojnost raste, a i obratno. I tamo gde vrsta raste u brojnosti, taj rast je manji od potencijalnog. Kod nekih vrsta sigurno u ogromnoj stopi manje ima potomaka nego sto je potencijal.

Iz ove dve cinjenice Darvin je izvukao
1. dedukciju, a to je: da postoji borba za opstanak, zato sto rast broja jedinki bilo koje vrste je eksponencijalan, a resursi sredine nemaju taj rast. Pa prema tome, za ogranicene resurse sredine (hrana, prostor…) konkurise mnogo veci broj jedinki nego sto sredina moze da podrzi, pa prema tome, po prirodi stvari postoji borba za opstanak.
3. cinjenica koja je njega uputila na zakljucak da postoji prirodna selekcija, jeste postojanje individualne varijabilnosti u populacijama jedinki. I na osnovu trece cinjenice u prve dedukcije, zakljucio je da postoji prirodna selekcija.
Posto u prirodi postoji kompeticija za ogranicene resurse, odnosno, posto postoji borba za opstanak, i posto se jedinke iste vrste medjusobno razlikuju (individualna varijabilnost pripadnika iste vrste), neke varijante ce u toj opstoj i cesto ostroj konkurenciji imati prednost u prezivljavanju i razmnozavanju.
Nema selekcije bez varijabilnosti. Mora postojati individualna varijabilnost da bi bilo selekcije, ili kako se to popularno kaze: “Individualna varijabilnost u populaciji jedinki iste vrste je ‘hrana za selekciju’.” Moraju postojati varijante da bi vi selektirali.
Na osnovu ove trece cinjenice i prve dedukcije Darvin je, dakle, izveo svoj princip prirodne selekcije.
Po Darvinu prirodna selekcija je osnovni mehanizam evolucije, ali je on zagovarao i druge mehanizme, kao sto je nasledjivanje stecenih promena, usmereni efekat sredine… Ali svi ovi mehanizmi stoje u senci njegovog otkrica prirodne selekcije. Mada se danas sve vise i vise pojavljuje autora koji isticu da je princip prirodne selekcije postojao i pre samoga Darvina.
I na taj nacin je, ustvari, Darvin uspeo da objasni problem ljudske patnje i bola. Zasto postoji bol? Zato sto postoji nemilosrdna borba jedinki za opstanak. I u toj opstoj borbi svih protiv svih, slabiji stradaju, a prilagodjeniji opstaju i umnozavaju se. Prema tome, ni sama bol nije potpuno besmislena jer evolutivni procesi dovode do neceg novog, naprednijeg. Napredak, evolutivni uspon zivota (od amebe do coveka), je pracen neizmernim bolom i nebrojenim propadanjima, ali, na kraju krajeva, to ne bi trebalo da izgleda krajnje besmisleno.
Darvin se u velikoj meri mucio da objasni mehanizme kako nastaje promenljivost. Danas se to za tili cas objasni. Mi smo to objasnjavali kod “ljudskih rasa”. Darvin se mucio da objasni kako nastaje varijabilnost u populaciji, jer tad se nije znala genetika. I onda se on prilicno mucio, dao je tu teoriju po kojoj je pokusao da objasni nastanak individualnih razlika, ali je genetika posle pokazala da takav koncept nije tacan.
A genetika je pocela da se razvija sa radovima Mendela. Mendel je svoj rad objavio 1865. godine. Vazno je zapaziti da se obicno istice, da je evoluciona teorija unapredila biologiju. Pod uticajem evolucione teorije koja se tada forsirala, Mendelov rad niko nije primetio. Bila je samo evolucija, uporedna anatomija, uporedna embriologija, i gotovo niko nije primetio Mendelov rad.
I tek 1900. godine su trojica geneticara otkrila “Mendelove zakone”, ono sto je Mendel vec otkrio. I tada je genetika pocela da se razvija. Prvi korak je, dakle, ucinio Mendel, a onda je polaganim koracima od 1900. godine pocela da se razvija genetika. Posle 2. svetskog rata, dok se u Evropi ratovalo, americki geneticari su radili. Kad je 1953.godine otkrivena struktura DNK, onda je pocela revolucija u genetici. A otkrica u genetici zestoko negiraju teoriju evolucije.
Za vise informacija kako se teorija evolucija propagira u skolskim i univerziteteskim udzbenicima, koriscenjem naucno osporenih dokaza, videti tekst Ikone evolucije